Anksioznost, panični napadi  i ja smo sada dobri drugari. Našli smo se negde na sredini – oni dođu, ja im se više ne opirem već “obavim razgovor” s njima, ponudim  da sednu, ali im objasnim i da ima mnogo boljih mesta na ovom svetu gde bi mogli da odu. Danas sve to zvuči tako jednostavno, ali iskreno, put koji smo prešli da dođemo u ovaj status (tolerancije) bio je dug i onaj koji je pred nama je, čini mi se, takođe prilično dug. Koliko života u meni, toliko će i anskioznost  i panikice kuckati ne bi li se ugnjezdili. 

A počelo je sasvim neprimetno

U početku nisam ni shvatala da mi se anksioznost šunjajući približava. Sa nekih 17 godina sam bila s prijateljicom na koncertu na otvorenom. I sve je bilo dobro dok se nismo probile do prvog reda. Kad sam se okrenula i shvatila koliko je ljudi iza nas i da u sekundi ne mogu da se izvučem prvi put sam osetila tu malaksalost… i brže bolje izašla iz gužve.

Nekoliko godina kasnije počeli su da se javljaju slični simptomi – od lupanja srca, klecanja kolena, osećaja da ću da se rastopim i nestanem, pa do osećaja umora i potrebe za kontrolom. Tada sam bila student i prolazila sam kroz raskid veze koji se desio iznenada. Ni prvi ni poslednji, ali je bio iznenadan – kao da vam neko spakuje kofere i bez najave ode.

Continue reading →