ANKSIOZNOST, PANIČNI NAPAD I JA – NA TI

Anksioznost, panični napadi  i ja smo sada dobri drugari. Našli smo se negde na sredini – oni dođu, ja im se više ne opirem već „obavim razgovor“ s njima, ponudim  da sednu, ali im objasnim i da ima mnogo boljih mesta na ovom svetu gde bi mogli da odu. Danas sve to zvuči tako jednostavno, ali iskreno, put koji smo prešli da dođemo u ovaj status (tolerancije) bio je dug i onaj koji je pred nama je, čini mi se, takođe prilično dug. Koliko života u meni, toliko će i anskioznost  i panikice kuckati ne bi li se ugnjezdili. 

ANKSIOZNOST, PANIČNI NAPAD I JA - NA TI

A počelo je sasvim neprimetno

U početku nisam ni shvatala da mi se anksioznost šunjajući približava. Sa nekih 17 godina sam bila s prijateljicom na koncertu na otvorenom. I sve je bilo dobro dok se nismo probile do prvog reda. Kad sam se okrenula i shvatila koliko je ljudi iza nas i da u sekundi ne mogu da se izvučem prvi put sam osetila tu malaksalost… i brže bolje izašla iz gužve.

Nekoliko godina kasnije počeli su da se javljaju slični simptomi – od lupanja srca, klecanja kolena, osećaja da ću da se rastopim i nestanem, pa do osećaja umora i potrebe za kontrolom. Tada sam bila student i prolazila sam kroz raskid veze koji se desio iznenada. Ni prvi ni poslednji, ali je bio iznenadan – kao da vam neko spakuje kofere i bez najave ode.

Od lekara do lekara bez ikakvog konkretnog rešenja

Simptomi su bili toliko intenzivni da sam kren

ula po lekarima. Prvo mi je lekar opšte prakse rekao da je to problem sa srcem. Pa smo stigli do gastroenterologa – i ogromne količine lekova za želudac – jer se u to doba moja anksioznost tu najviše skupljala. Pa sam u jednom trenutku naglo smršavila, a onda počela da se gojim. Prvo je to od skoro anoreksične faze delovalo kao dobar put povratka – ali vremenom je prelazilo granicu preporučenog.

Počela sam da izbegavam da izlazim, da se družim s prijateljima. Samo sam ciljano odlazila do fakulteta ili do ljudi kod kojih sam se osećala apsolutno sigurno. U takvim situacijama naučite dobro da lažete. A ljudi se ne udubljuju mnogo u nešto što zvuči logično. Počeli su i problemi sa nesanicom. Pa vam i to reše nekim lekom za smirenje. Ali ništa nije donosilo trajno rešenje. Samo je maskiralo na tren simptome koji su se ispod prividnog poboljšanja samo pojačavali.

****

Kada više nisu znali gde bi me slali, poslali su me kod endokrinologa. Naše druženje je dovelo do toga da sam prvo ja odustala jer sam u jednom trenutku počela da osećam da mi se telo iznutra lomi pod tolikom količinom hormona. Pa su me opet nakon nekog vremena prijatelji poslali kod druge, starije i iskusnije doktorke koja je bila prilično šokirana šta sam sve u sebe unela i rekla mi da u startu nije bilo poremećaja, i da je uzrok svim mojim simptomima nešto sasvim drugo. Pa sam završila i na jednoj manjoj intervenciji gde mi je rečeno da su mi svi nepotrebni tretmani od ranije toliko prepunili organizam svim i svačim da sam u priličnom disbalansu i da nije sigurno kada će se telo iščistiti.

A život ide dalje

U međuvremenu sam počela da radim. Posao – kuća – poneki izlazak. Kad su mi stvari bile pod kontrolom bilo je nekako. Svako iskakanje iz ustaljenog klišea bio je smak sveta. Ali, preguraš nekako. Taksiji su godinama bili moja sigurna luka. Kad god zaškripi, a ja u taksi. Pošto sam živela s roditeljima, mogla sam da štedim. Nisam nikud putovala, nisam ništa veliko kupovala. Tako sam i godišnji odmor koristila da radim. Bila je to prilika za dobru i brzu zaradu. I tako sam ja gurala. U međuvremenu su se moje prijateljice udavale, dobijale decu. Umirali ljudi koji su mi mnogo značili tokom odrastanja. A ja sam sve to onako kao kul podnosila. Pod tepih.

A onda vas sve samo sastavi 

I onda sam se jednog dana samo ukočila na pešačkom prelazu – noge su mi bile teže od olova.  Bio je to šok za mene. Mislila sam, ako pomerim nogu pašću. Put do kuće bio je jedan od najdužih. I, tada sam definitivno rešila da ako hoću da rešim problem moram to da uradim sama  – da najzad nađem nekog ko će razumeti šta znači to kad te boli u duši, a naizgled je sve u redu.

Državni lekari nisu bili ni od kakve pomoći. Svi psiholozi su mi ponavljali da sam natprosečno inteligentna i da ne vide problem. A ja sam problem videla. Neka ozbiljnija priča sa stručnom službom nije dolazila u ozbir. Jer vam niko ne da uput. Jer smo se vrteli oko fizičkih simptoma. Strahovi, strepnje, nemiri, nesanice se olako rešavaju onim – leži ranije, ne slušaj loše vesti, ma to je normalno, sigurno je od promene vremena, nije tebi ništa… 

Nakon tog povratka kući, samoj sam sebi obećala da više nema povratka na staro. Bio je to petak. Imala sam sreće da mi je prvi terapeut kog sam okrenula rekao da živi na 10. spratu, pa sam apriori odustala. Drugi je bio taj sa kojim sam „kliknula“. Pomislih – kako je ovo pametan čovek – kad i preko telefona uspeva da mi prepozna simptome. Kad je rekao – imate osećaj da su vam kolena kao od želatina, noge teške, srce lupa kao ludo a misli… – rekoh kad možete da me primite. Ponedeljak…

Preko anskioznosti do paničnog napada

Samo to tada više nije bila anskioznost. Sada sam već duboko zagazila iz anskioznosti preko straha do paničnih napada. Mislila sam da je to kraj. Da više nikad iz kuće neću izaći, da ću dati otkaz na poslu i život provesti u svojoj devojačkoj sobi kod roditelja. Anskioznost je neprijatan osećaj da će se nešto loše desiti. Ima razne okidače a počinje da se javlja kada ne možemo više da potiskujemo i kontrološemo neka osećanja. Osećanje je prilično neprijatno – a nastaje kao posledica neke traume – koju treba otkriti. Obično to nije jedna trauma – jer se one vrlo lepo kače jedna na drugu. Panični napad je nadogradnja na anskioznost i ako postanu učestaliji mogu da pređu u poremećaje panike.

Sve što ja mogu da vam ispričam jeste prvenstveno priča iz prve ruke. A to je neopisivo. Sam panični napad ne traje dugo, ali se najčešće javlja iznenada i traje oko 20 minuta. Nakon toga ste toliko iscrpljeni da biste najrađe legli da spavate. Ali, ja, recimo nisam mogla da spavam. Na sve se kačio i osećaj krivice. Osećaj da će vam nešto ekspodirati u grudima – kao da se strah iz glave razliva po grudnom košu, ide prema stomaku, pa polako preko butina do stopala. A tada svakom osećaju dajemo prevelik značaj – preispitujemo ga i pokušavamo da ga zaustavimo. Da ga kontrolišemo. A ništa od toga realno ne možemo da učinimo.

Bez hemije – molim 

Ono što sam intuitivno znala da svoju paniku, posle i sporadične epizode anksioznosti ne želim da držim pod kontrolom pomoću lekova. Jeste, tako je najlakše. Popiješ tabletu, maskiraš posledicu, a uzrok se širi i svaki put kad si bez lekova osećaj je sve intenzivniji. Znala sam da je sada jedinstvena prilika da uz pomoć terapeuta naučim šta to kod mene izaziva anskioznost i panične napade. Koji su to mehanizmi i kako naučiti da živiš sa njima. Kako im se ne opirati već ih pustiti da prođu kroz mene. Kad sam na početku rekla da ponudim da sedni – upravo sam to i mislila. Naučila sam da prepoznajem, da prihvatam i čekam da prođe. Što sam „gostoljubija“ to brže ode. Nije zabavno napadati nekog ko se ne opire.

Sam povratak u realnost je trajao prilično kratko. Bio je to potpuno novi život – bez bežanja. Vrlo brzo sam se odselila od kuće, nakon toga udala, letela avionom… Ali sam nakon prvobitnog boljitka iskoristila priliku da naučim šta su moji lični okidači za anskioznost i napade panike. Kako da otklonim blokade i nastavim da živim kvalitetno.

Nisam postala idealna, putovanje traje, ali ja sam srećni putnik. Bilo je tu još nekoliko ozbiljnih situacija koje su čak otišle u depresiju (ali o tom drugi put), ali sad  znam sebe, svoje kapacitete, kada počinjem da uklizavam i koje mehanizme da preduzmem. Znam i kome treba da se obratim.

Kako naša okolina reaguje

Ljudi ćute o tegobama vezanim za emocionalna i mentalna stanja. Lakše je priznati bilo koju fizičku bolest nego bol u duši. Teško je nekom objasniti da vas boli duša, da biste najrađe legli, ćutali, a ni to ne možete jer vas sto nemira podilaze. Ne možete često da objasnite zašto ste još uvek ograničeni u nekim aktivnostima i da niste uvek spremni da se sa svime oko sebe nosite.

Meni je, recimo, i dalje teško da putujem autobusom na dugačke relacije. Izbegavam da sedim u sredini redova. Ne volim ni velike bele prostore. Ne volim onaj prostor ispred pozorišta zimi jer nemam oslonac i tada postajem pomalo anksiozna. Staklena stepeništa. Ne volim ni dugačke redove. Ni odugovlačenja i čekanja. Nisam tolerantna na suviše ležernosti. Niti na ono lako ćemo. Niti na nepoštovanje rokova i dogovora.  Izbegavam sahrane. Sve što nije pod mojom kontrolom ume da bude okidač.

Ne moram ništa

Ali, sam naučila da sve ono što se mora ne moram. I to mi pomaže da se opustim kad me navedene okolnosti opkole. Kad znam da ne moram onda se stvari lakše dese. Ono što nije uspela konvencionalna medicina,  u red je dovela homeopatija i bahova terapija. To je i bio razlog da i sama završim prvo za kalifornijskog i balkanskog praktičara i sada glancam sebe za internacionalnog bahovog praktičara. Volim da učim, volim da znam, volim da mogu da pomognem sebi, a isto tako mi mir i duboko osećanje sreće uliva osećaj da sam nekom drugom uspela da pomognem. Iz svog ličnog iskustva uvek savetujem ljude da se obrate, ako osete potrebu i psihoterapeutu. Bilo koja terapija koja nas nauči da nismo sami, da nismo jedini, da se od ovog ne umire, ma koliko neprijatno bilo izuzetno je značajno.

Sve je ovo samo lični ugao

Sve što sam napisala je moje lično iskustvo. U početku sam retko pričala o svemu ovome jer me je svako podsećanje vraćalo u isto stanje. Ni sada ne pričam rado – ne zato što mislim da je to sramota, već što se neki osećaji pokrenu. Ali, mislila sam da vam može biti korisno da shvatite da niste jedini, tj. podaci o broju onih koji prolaze kroz epizode anksioznosti i paničnih napada su prilično impozantni.  Podaci govore različito – od toga da svaka četvrta osoba u proseku ponekad ima napade anksioznosti i napade panike, do toga da će (ili već jeste od tada) depresija biti vodeća bolest ovog veka. A mi o ovim stanjima ne govorimo.

Potražite pomoć. Progovorite o tome sa svojom porodicom. Budite „na usluzi“ nekom za koga znate da je anksiozan. Ne zapitkujte ga mnogo jer ga time stalno vraćate u to stanje. Samo budite tu. Budite podrška ali ne i rame za plakanje. Od toga koristi nema niko.

Izaberite neku od terapija koje vam mogu pomoći da se oslobodite trauma koje vas drže u stanju anskioznosti i paničnih napada. Šetajte, mnogo, brzo. Neka u vašem životu bude mnogo svetla. Prihvatite da ne moramo uvek da budem srećni i raspoloženi. Ne moramo ništa. A možemo mnogo toga.

Ako vam ja, kao praktičar bahovih kapi,  na bilo koji način mogu pomoći, javite se. Slobodno me kontaktirajte u inbox na FB stranici. Naučite da živite sa sobom, nije uvek lako, ali isplati se. Verujte mi. Ne potiskujte posledice, otklonite uzrok.

Merima Aranitović
profesor srpskog jezika
Karlovačka gimnazija
m:0622333053  e: amirems@gmail.com

Više o autorki možete pročitati na https://soulblooming.com/about-me/

 

 

 

 

 

 

 

Оставите коментар

Објављено под Anksioznost, bahove kapi, Gost bloger, Panični napadi

Затворено за коментаре.